Guja'Z Blog

 

 

Da se osvrnem i na ovu epizodu koja se može okarakterisati pridevom koji samo nekolicina ljudi ume da opiše i iskaže... Jubilarni, prvi kompjuterski kamp za decu u Srbiji. Zamisao naizgled odlična i sjajna. Oglas za posao predavača na kampu na raznim mestima objavljen. Jednog dana u potrazi za nekim vidom zarade preko leta, kako bih mogao sebi priuštiti dodir sa Nemačkom u koju žarko želim da odem, u Oglasniku nailazim na ovaj oglas. Pored gomile ponuda da se čuvaju dotrajale bake iz doba socijalizma i gomile kvaziukočenih ljudi koji traže usluge masaža uz "adekvatne nadoknade" nailazim na ovaj oglas kao jedini kojem zdrav razum i moja polna pripadnost mogu posvetiti pažnju. Odlučim se da pozovem i oprobam sreću.

 

Dobijam dotičnu gospođu koja organizuje kamp i ugovaramo razgovor kroz par dana preko telefona, jer nije bila u mogućnosti da priča. Kada smo se čuli, shvatam da je to kamp za decu i da je prevashodni cilj naučiti decu da prave igrice, ne samo da ih igraju - što je ujedno bio i moto tog kampa. Saznajem da su potrebni predavači koji bi predavali deci određeno gradivo, ali isto tako i ljudi koji umeju sa decom i koji bi ih animirali. Odlučim da prijavim svoju devojku kao animatora za decu i sebe kao predavača, jer fol imam veze sa računarima, jer studiram računarstvo i automatiku.

 

Zatim kreće propaganda, jedna lepa tekovina svih režima iz prošlosti koja je kroz vekove evoluirala, a danas i u ovom slučaju se svela na širenje informacija putem lepljenja plakata u sva moguća mesta u Vojvodini i okolini, usmeno predanje (babi, sestri, ujaku, ujni, šogoru, zaovi, jetrvi - bilo kome ko ima potencijalno zainteresovano dete za ovu vragoliju uzrasta od negde trećeg do osmog razreda osnovne škole), gostovanje na radiju i televiziji. Bilo je dosta gostovanja na radiju, a gostovanja su bila u emisijama na Radio Televiziji Vojvodine (u kojoj sam ja čak bio gost), pa do jedne tvorevine Verana Matića kao što je TV B92. (tu srećom nisam otišao)

 

Tih dana pred početak kampa sve je se lomilo preko leđa par ljudi. Ja u tome nisam bio najaktivniji, ali nimalo nije zanemarljivo to što sam radio. Najviše je se sve lomilo preko mog dobrog druga i kolege saborca Saleta koji je legenda na kvadrat i kojem za izdržljivost treba dodeliti nagradu. Od sređivanja papira, preko štrebanja krntave aplikacije za pravljenje igrica - sve je to spalo na njega i koleginicu sa PMF-a koja kasnije neće ni dobiti šansu da radi, iako joj je bilo obećano. Bila je pre početka kampa tu za svaki posao koji se trebao odraditi ali kasnije jednostavno "nije bilo mesta za nju" iz razloga koje istumačite sami u daljem delu teksta.

 

Ekipe su bile dogovorene, tj. ko će raditi po smenama. (u daljem tekstu neka se dogovoreno uzima kao krajnje relativan pojam) Pred početak kampa smo imali susret sa dva izuzetna čoveka (onoliko koliko sam ja proveo vremena sa njima, tvrdim da su izuzetni) koja su nam objasnila neke stvari u komunikaciji sa decom i uopšte načinu ophođenja prema njima i šta sve može da nas snađe kada su deca tog uzrasta u pitanju. Nisam imao pojma o predavanju, iako sam imao znanje i to je bio jedan od ključnih razloga zbog čega sam se prijavio na kamp - pored para naravno, jer neću da izigravam tu sada nekog dobrog Samarićanina. (na kraju krajeva, svima je primarni cilj bila obećana zarada koja nije bila nimalo mala, a čiju cifru ću da razmislim da li ću da pomenem do kraja)

 

Na kraju su se ti susreti sveli na kvazi testiranja nas i fol odabira da li taj neko valja za obavljanje tog posla - čisto uterivanje straha i treme među ljude koji su stvarno znali znanje, a mislili da će se skucati na bangavim stvarima u predavanju kojima nisu baratali. Najlakše je strah izazvati kod čoveka kada ga "hvataš" na stvar kojom ne vlada dobro. To je rađeno nama, ali ko je bio pametan (a mnogo je ljudi bilo) i iskulirao ovo shvativši da bez par kandidata cela koncepcija pada u vodu, odlično se proveo.

 

Na kraju smo svi srećni i zadovoljni, spisak predavača i animatora po smenama je "dogovoren" i sve je kul. Ovde trebam da napomenem da je jedna jadna devojka iz Niša dolazila i na prvo upoznavanje svih potencijalnih saradnika u maju mesecu, kao i na ovaj "test" u junu da bi bila odstranjena iz cele koncepcije. Prevalila je četiri puta put od Niša do Novog Sada, umela da ispiše Java koda koliko 99% saradnika neće nikada znati, bacila pare na bus i samo tako otpala. Baš kao da smo mi Amerika i da se može iz LA do NY otići na razgovor za posao i tek tako reći, ne može, vratite se kući. OVO JE SRBIJA! I ta devojka je platila grdne pare taj put, a na kamp nije došla, jer ima tonu novaca koje može da baca na autobuske karte! Došla je da zaradi, a samo je izgubila sigurno preko 2000 dinara. Mislite o tome.

 

Iako nisam trebao predavati prvu smenu, ubačen sam uz dogovor da ćemo drug Sale i ja da delimo dnevnicu. Pristavši na to, iako nigde pismeno, mi smo se moralno makar zakucali za taj prvi termin i osuđeni bili da radimo za pola dnevnice. Moralno u tom smislu, jer nismo toliki neljudi da ne održimo datu reč. Barem naizgled je takav dogovor bio. Kasnije će se već videti šta je i kako bilo.

 

Došlo nas je đumle u prvu smenu, ali naravno, par nas je ispalo ludo i blesavo. (pogađate - drug Sale, ja i Irena) Stalna hvatanja vlasnice kampa na Skype-u da dođem što pre u kamp, da su svi tamo i da me čekaju da pomognem (i to mini pritisci da dođem, baš kao da sam Godo i svi mene čekaju) su me naterala da dođem 3 dana ranije u kamp, tj. 3 dana pre zvaničnog dolaska dece. Kada sam došao tamo i iscimao ćaleta da me vozi do Erdevika, jer mi uopšte nije bilo stalo da plaćam neki bus do tamo, uvideo sam da su tamo jedino Sale i Irena. (sjajna devojka, majka dvoje dece, u daljem tekstu keva) Na konto ove zagrade bih hteo još da napomenem da su svi poslovi navodno trebali biti namenjeni studentima. No, kako je cela koncepcija bila klimava i na staklenim nogama i ništa nije moglo da začudi, angažovanje keve tako isto nije bilo ništa što bi moglo da iznenadi nekoga. Ali mirne duše mogu da kažem da je angažovanjem Saleta i keve vlasnica uradila svesno ili nesvesno (mislim i te kako svesno) pravi potez (što se nje tiče). To dvoje ljudi valjaju za šes'. Bolje osobe za brigu o deci od keve nije mogla naći, niti boljeg poznavaoca računara i aplikacije za izradu igrica od Saleta. Naravno, suština je ta da su oni došli sa namerom da rade ceo kamp i zarade novce koji su im u svakom slučaju trebali više nego meni, Bogdanu ili Mariji (u daljem tekstu će biti reči o njima) i znala je da će joj služiti tu celo leto.

 

Oni su došli dan ranije (Sale i keva) i jadni se prebili od fizikalisanja taj dan. Kada sam ja došao i taj dan smo fizikalisali i iznosili tone madraca i kreveta i šta još sve ne. Uglavnom su ta 3 dana prošla u radu za koji niti smo bili zaduženi, niti plaćeni kasnije iako smo ga obavili.

 

Pred dolazak klinaca dolaze Bogdan i Marija (odlični ljudi i legende za zlato). Bogdan režiser i Marija animator. (inače oboje fakultetski obrazovani ljudi - Bogdan završio režiju, a Marija germanistiku i jedan od saradnika na kampovima Göthe Instituta! - eeeej, Göthe! Ko se druži sa nemačkim jezikom, zna koliki je ugled i autoritativnost ove institucije u čitavoj Evropi) Nas petoro će zajedno sa Marinom (DIF-ovkom našom) i doktorkom Kaćom u narednih 8 dana da preživljava ambijent osnovne škole u Erdeviku i prvu smenu prvog kompjuterskog kampa u Srbiji.

 

Kada su nam klinci došli, odmah nam je lakše bilo. Deca koja su došla su stvarno bila sjajna i oni su ti koji mi jedino nedostaju sa celog kampa. Drug Sale i ja smo držali deci predavanje - kako da prave igrice u MMF-u. (Macromedia Fusion Developer, ako se dobro sećam) Ja sam još trebao da budem zadužen za podučavanje dece programskom jeziku C, da bi mi dan pred početak bilo rečeno da batalim C, već da radim Pascal. Kasnije sam morao da im objašnjavam kako da rade na netu i da ih naučim da šalju mejlove i kako da otvore mejl nalog na gmail-u i slično.

 

Sa decom je milina bila raditi. Sa Bogdanom su snimili odličan film koji je stvarno maestralan, a sa Marijom su imali super radionice kojih sam par i posetio.

 

Vodili smo ih na bazen, organizovali im žurke, pikali fudbal i tenis sa njima - idila Božija.

 

I iz dečije perspektive i jeste. Oni su se družili, pomalo učili, pretežno se provodili i uživali pre svega. Njima je ovaj kamp ostao u najboljem sećanju i mirne duše mogu da kažem - samo zahvaljujući saradnicima i ljudima koji su radili sa njima. 100% sam siguran da i deca dele isto mišljenje.

 

A saradnicima je bio relativni pakao. Izjutra obavljanje predavanja, zatim stalno motri na decu, paziti da se nešto nekome ne desi... Iako sam ja na svojoj legitimaciji imao "Informatičar", kao i Sale, bili smo mi i te kako tamo i vaspitači i ćalci, iako nam ni to nije bilo zaduženje. A na nas je vršena konstantna presija od strane vlasnice. To je bio mali psihološki rat koji se ogledao u nekim najavama kvazi kontrole na predavanju, snimaćemo vam predavanja, pa ih diskutovati posle i slično. Dva pomenuta sjajna čoveka iz prethodnog dela teksta su trebali da budu ta kontrola koja će naići. Dan pred početak predavanja u kampu smo imali grupni sastanak gde su dotična dva gospodina (koja definitivno imaju više znanja i iskustva vezanog za kampove od vlasnice) uporno ukazivala na propuste u organizaciji kampa koje samo slep čovek ne bi uvideo. Predlagali su krajnje zdravorazumske predloge i ukazivali na početničke propuste u organizaciji kampa, ali vlasnica je se uporno i tvrdoglavo držala svojih zamisli kao ultimativnih istina i nepogrešivih odluka. Mislim da su i njih dvojica zaćutali u jednom trenu, jer su bili u fazonu "Brate, radi kako hoćeš, vidim da se ne može dokazati šta hoću da kažem." Naravno, pošto je sve bilo "organizovano" (ovaj pojam isto smatrajte relativnim), i ta nam kontrola čuvena nikada ne uđe, niti bi išta od snimanja. Ali je to bio vid presije na predavače da misle da sada tu moraju da čine čuda i budu nivo predavača i viši nego što je potreban deci.

 

Jer, pobogu! Ovaj se kamp radi po ugledu na američke i kanadske! I oni su dali podršku ovome! Da su ti Ameri znali da mi od drevnog socio-seljačkog načina razmišljanja i mozga nismo odmakli do dana današnjeg, poslali bi pare da se ovako nešto ne organizuje. Na kraju krajeva, mi se sa njima ne možemo porediti iz prostog razloga što mozgovi sa Balkana nisu isti kao oni "preko bare", novac kojim mi raspolažemo je svota koju dva mala Amera plate da bi učestvovali na američkom kampu, a oprema kojom raspolažemo je korištena za organizovanje kampova u Americi 1985. godine.

 

Mi smo posle svakog dana bili izlomljeni kao budale i svako veče organizovali nešto što smo mi zvali "grupne terapije" - okupimo se u dvorištu za stolom, uzmemo pivo, čips i tonu sličnih zavrzlama i lečimo se i spremamo psihički za sutrašnji dan. Da nije bilo tih divana i raspada do 3, 4, 5 časova ujutro, kamp bi svima mnoooogo teže pao.

 

Kamp je prošao dobro. Deca su prezadovoljna bila. Uvek neko mora da nadrlja, a to smo u ovom slučaju bili mi - saradnici. Mi smo bili most koji je gažen i koji je izdržao celu koncepciju.

 

Kamp je koštao za decu 200 evra. U prvoj smeni je bilo najviše dece (čak 19, koliko se sećam) i svih 6 saradnika je moglo sasvim lepo da bude isplaćeno po "dogovorenom" honoraru od 150 evra za smenu. A samo da napomenem da je vlasnica izjavila da prvi kamp će biti totalno neprofitabilan, jer kao, da se upozna koncepcija i sve, ne treba ni dinar da bude u plusu. Ali šta se desi? Ja iako sam se ugrobario zajedno sa Saletom rekavši da radim za pola, mogao sam mirne duše (kao i Sale) biti isplaćen u celosti, jer sam radio poslove koje više niko na kampu neće raditi, jer smo mi bili probni piloti i sve izneli na leđima. Ja sam dobio 8000 dinara (koliko se sećam, mada mi se čini da je ipak bilo 7000). I to je evro bio nešto nizak, tako da kada se to pretoči u evre ispalo da je vlasnica ispala Robin Hud i dala mi više nego što je dogovoreno, jer sam "bio dobar".

 

Dva dana pre isplate sam doživeo uvredu od dotične koja mi je rekla da sam glup. Poludeo sam u tom momentu i izdivljao u kancelariji ne biravši reči koje sam izgovarao, ali ostao sam dostojanstven i nisam joj ni opsovao ništa, niti je uvredio. Ako ju je uvredilo moje ponašanje, bolelo me je briga, jer je sama isprovocirala isto. Posle tog incidenta sam hteo da se spakujem i uputim peške ka Novom Sadu sa hrvatske granice, ali su me Bogdan, Marija, keva i Sale dozvali pameti i umirili gene moje balkanske.

 

Mariji od 150 evra je došlo 5000 dinara. Bogdanu koji je stariji i koji nije dao da ga iko zeza, jer je čovek profesionalac je dobio sve. Sale jeste dobio 150 evra. I neka je. Da sam trebao, dao bih mu sve svoje, jer je čovek koji je najviše to zaslužio i najbolji radnik od svih bio tamo.

 

Ponuđeno mi je da radim i ostale smene, jer je uviđeno da je garnitura sjajna koja je radila prvu smenu - a svi ostali koji su trebali raditi, uključujući moju devojku, su samo tako ispaljeni. Mogli su da odlože letovanja ljudi zbog toga posla, ali vlasnik za to nije mario i jednostavno je tako kao gumicom izbrisao sve potencijalne saradnike. Toliko o ljudskosti.

 

Odbio sam. Slagao sam (priznajem, baš sam loš, mislim da mi se nikada neće oprostiti) da imam obaveza u ambasadi, kao što i jesam imao, ali ni po koju cenu nisam želeo da se tamo vraćam, pa da mi je ponuđeno 3000 evra. Ljudskosti tu nema ni trunke. 

 

Svi smo se po ispraćaju klinaca pokupili i otišli na svoje strane. Sale i keva ostali dalje da rade, Bogdan Marija i ja u Astru i put Novog Sada.

 

Rekli zauvek zbogom ovome i ne poželeli ono što smo mi prošli ni najgorem dušmaninu.

 

Moje lično mišljenje je da je kamp osmišljen, iako pod izgovorom da je neprofitan i slično, za jednu dobru zaradu novca. U našoj državi je sve tako, a ovo je nešto što je veoma očigledno i lud je onaj ko kada se saberu sve cifre može da ne skonta da to nije jedna velika zarada.

 

Mislim, kupiti klima uređaj, šporet i šta ti ja znam "za potrebe kampa", a kada kamp bude gotov, gde to ode? Deci u Veterniku kojima je to potrebno? Dečijem selu u Kamenici? Da, sigurno. I Srbija će sledeće godine u EU. Na kraju krajeva, i da se ta klima ne dira, vlasnica je rodom iz Erdevika i ako tu klimu ostavi školi, to su sve stari znalci i dobiše klimu od para dečice. A ako se usudi neko da kaže da je ta klima kompenzacija za iznajmljivanje škole - nema obraza. Kao bivši stanovnik tog sela bi vam svi sigurno dali po "znamo se" liniji za dž, a i da nisu, reklama koju je Erdevik doživeo tih dana je bila tolika da bi se mirne duše od tamošnjih vlasti moglo tražiti da ispalte kamp zbog propagiranja sela.

 

Manipulacija inteligentnim ljudima koji imaju dovoljno morala da progutaju sve ovo i koji su pronašli zadovoljstvo i sreću u tome što će klince učiniti srećnim po svaku cenu - tako se može nazvati ova saga u prvoj smeni kompkamp-a.

 

Zvanično pozivam na bojkot http://www.kompkamp.net/

 

To je pravo svakog građanina i ja kao neko ko je prošao to sve koristim tu priliku. Vi roditelji koji planirate da pošaljete svoje dete ovde, vas ovo može i da ne dotakne. Ali vi koji planirate da radite ovde - razmislite dobro da li vam treba sve ovo.

 

Pozivam takođe sve da link ove vesti: http://gujanebeska.blog.rs/blog/gujanebeska/teorije-zavere/2008/11/28/kompkamp-uzivanje-kako-kome.

proslede na što više adresa i svakome ko želi da ima veze sa celom ovom koncepcijom.

 

Savet organizatorima: 

Za kraj da priupitam gospođu Radu Konjović: "Gde je ime i prezime Uglješa Erceg u spisku saradnika od letos!!!???"

 

Irena Delcev-Veselinović - dipl.pedagog, Aleksandar Kolar Sale-apsolvent informatike, Marina Stojanović - apsolvenet DIF-a, Vlatko Raičević i Rašće Rale Dudok- nastavnici fizičkog, Dr Katarina Avakumović, Dr Mirjana Mitrović, Bogdan Janković-reditelj, Marija Ardeljan- animator, Dušan Sudarski - informatičar, Dušan Marinković- fizioterapeut... (spisak saradnika letnjeg kampa preuzet sa sajta kompkamp-a)

 

Jesam ja možda one tri tačke?!

 

#saveti budućim saradnicima:

#zaključak:  

Za kraj, evo snimka kako je našim malim drugarima bilo u prvoj smeni letnjeg kompkamp-a 2008. godine u Erdeviku:

 

                  

 

A evo ga i film koji su naši klinci napravili u saradnji sa Bogdanom:

 

                   

 

Toliko od predavača na prvom kompkamp-u.